Najuticajnije teorijsko-metodološke orjentacije u sociologiji
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 17

УВОД
О природи социологије и о особеностима њеног метода постоје неколико разлицитих становништа, која су битно обележила развој методологије социолошких истраживања и социологију као науку.
За потребе овог рада објаснићемо неколко основних појмова које користимо у раду.
Методологија је један део логике и као методологија једне посебне науке она остаје специјална логичка дисциплина чији је задатак да проучава и развија логичке оквире научног сазнања, али и истраживачка средства и поступке које одређена наука примењује у својим истраживањима и помоћу којих настоји да дође до нових сазнања.
За лакше разумевање природе и функције методологије значајно је да се објасни разлика између методологоје и метода. Метод је начин истразивања који се примењује у некој науци. Он је нераздвојни саставни део њене истраживачке делатности. Само би једна наука, у којој су се престала постављати нова питања, која више не настоји да усаврши свија знања, могла да буде без метода. А методологија, као логочка дисциплина која проучава метод, развија његова логичка начела, настоји да систематизује и оцени истражиначко искуство једне науке, много је самосталнија у односу према истраживачкој делатности одређене науке.
Методолошка расправљања су најпотребнија када метод није довољно подесан за успешно решавање научних проблема, кад у научној пракси искрсну веће тешкоће, кад у њој нема рационалног реда, кад постоји много неслагања. Тада методологија може својом криточком анализом највише да помогне.
Значи методологоја је логичко-епистемолошка критичка анализа разних методских поступака и читавог стања једне науке, тј. она израђује критерије на основу којих се утврђују истинитост и научна употребљивост одређених сазнања.
Развитак социологије и њеног метода и методологије обележен је бројним покушајима да се докучи сама природа лјудског друства и начин на који би се оно могло проучавати. Од свих тих покушаја савремена социологија и метадологија социолошких истраживања сачувала је највредније, оно сто је битно обележило нјен развој.
Међу најутицајнија свакако морамо убројати следећа:
оно које заступа Маркс и марксисти
позитивистичко становиште Канта, Мила и Диркема
становиште чија је основна идеја да између природних и друштвених наука постоје корените епистемолошке разлике чији су главни представници Винделбанд, Дилтај (тзв истористи)
Становиште које се назива социологија разумевања које је највише дошло до изражаја у делу Макса Вебера.
ОСНОВНЕ ОСОБИНЕ МАРКСОВОГ МЕТОДА
Марксов метод се развија од краја педесетих до седамдесетих година XИX века. Главне подстицаје за развој своје методолошке мисли Маркс црпе из Хегелове филозифије и класичне политичке економије.
Једна од осовних Марксових методолошких идеја је да теоријска и методолошка искуства у проучавању једног развијеног типа друштва могу корисно послужити у проучавању осталих. Изнео је гледиште да проучавање односа структура розвијених облика друштвене производње омогућује да се ретроспективно боље схвате односи и структуре њених ранијих историјских облика.
Циљ науке, по Марксу, може да буде само истина, све поступније и дубље сазнавање стварности. Та сазнања улога не може се ничем подредити и у тргању за истином наука мора да буде и безобзирна и доследна. Дакле, очигледно је Марксово гледиште да безобзирно инепристрасно трагање за истином није само ствар личног поштења научника, него битна, иманентна особина науке као људске делатности.

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]